Sam sa sobom sedim u samoći pustoj
U pustari praznoj, nedođiji suvoj,
Niz grudi mi curi nesigurnost ćutna
Proždiru mi nade ta sećanja mutna.

Mene sada tuku izgubljeni dani,
Iznenadne smrti gavrani i vrani,
Besciljnosti tamne odvratna teskoba,
Pokvarene duše smrdljiva rugoba.

Jedan naum crni, zadrhtala ruka
Sečivo je britko, i kraj mojih muka
Spremio sam omču, znojavu i tešku
Beživotno telo ispraviće grešku.

Pomisao jedna, sada njojzi hvala
Namere mi koči. Kada bude stala
Zadrhtala ruka dečicu da hrani
Previranja ova biće dani slavni.